Kog vuka hranimo? Arhitektura naše neurološke stvarnosti
Apsolutna većina naših misli zvuči kao loš apokaliptični film: „Kako ću ovo ikada da rešim?“, „Zašto se ovo uvek dešava baš meni?“, „Da li nas sutra pogađa meteor?“.
Iz ugla evolucije, ovaj unutrašnji alarmni sistem ima savršenog smisla – strah i panika su našim precima doslovno čuvali glavu na ramenima. Ali danas? Danas nas ta ista hronična predoziranost negativnim scenarijima ne spasava od lavova, već nas vodi direktno u kognitivnu paralizu i depresiju. Posebno u današnjem svetu, gde nas neprekidno bombarduju toksičnim puš-notifikacijama i dramatičnim naslovima, naš mozak presrećno pritiska taster za uzbunu i boji realnost u crno – jer mu je to neurološki prosto mnogo lakše nego da bude optimističan.
Šta vas čeka na ovom kognitivnom poligonu:
🪤 Evoluciona zamka: Zašto vaš mozak radije očekuje smak sveta nego što se nada najboljem (i zašto ga nikada ne smete ostaviti bez nadzora).
🧼 Mentalna higijena bez ružičastih naočara: Zaboravite na toksične savete tipa „samo misli pozitivno“ i grljenje drveća – ovde radimo ozbiljnu, neurobiološku dezinsekciju.
🛞 Kognitivni volan: Kako da sasvim svesno hakujemo sopstvenu percepciju i usmerimo je na konstruktivne aspekte našeg svakodnevnog života.
Jer, kao što ćete čuti u ovoj epizodi: naša neurološka stvarnost zavisi isključivo od toga na šta usmeravamo našu pažnju... i naravno, kog od ona dva čuvena vuka odlučimo da nahranimo (a kog da pošaljemo na dijetu). 🐺
Radujem se što ste ponovo sa mnom i vremenu koje danas izdvajate za sebe. Dobrodošli! 😌
🔔 Ako vam se dopada ova epizoda, kliknite na „Follow“ ili „Prati“ i ocenite podkast zvezdicama. Time pomažete da nauka stigne do još više ljudi. Hvala vam! ⭐
🎧 Slušajte Potres mozga na:
* Apple Podcasts 🍎
* Spotify 🟢
* YouTube 📺
* Amazon Music 🎧
* Deezer 💜
* Castbox 🧡
* Podcast.rs 🇷🇸
Ili ovde:
📱 Povežimo se:
* Instagram 📸
* Youtube 🎥
💌 Predlozi za nove teme ili pitanja:
pišite mi putem Instagrama.
Izvori i literatura:
🔸 Bridge, J. A., Greenhouse, J. B., Ruch, D., Stevens, J., Ackerman, J., Sheftall, A. H., Horowitz, L. M., Kelleher, K. J., & Campo, J. V. (2020). Association between the release of Netflix's 13 Reasons Why and suicide rates in the United States: An interrupted time series analysis. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 59(2), 236–243. https://doi.org/10.1016/j.jaac.2019.04.020
🔸 Garfin, D. R., Silver, R. C., & Holman, E. A. (2020). The novel coronavirus (COVID-2019) outbreak: Amplification of public health consequences by media exposure. Health Psychology, 39(5), 355–357. https://doi.org/10.1037/hea0000875
🔸 Hariri, A. R., Bookheimer, S. Y., & Mazziotta, J. C. (2000). Modulating emotional responses: Effects of a neocortical network on the limbic system. NeuroReport, 11(1), 43–48. https://doi.org/10.1097/00001756-200001170-00009
🔸 Holman, E. A., Garfin, D. R., & Silver, R. C. (2014). Media's role in broadcasting acute stress following the Boston Marathon bombings. Proceedings of the National Academy of Sciences, 111(1), 93–98. https://doi.org/10.1073/pnas.1316265110
🔸 Rozado, D., Hughes, R., & Halberstadt, J. (2022). Longitudinal analysis of sentiment and emotion in news media headlines using automated labelling with Transformer language models. PLoS ONE, 17(10), e0276367. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0276367
🔸 Vosoughi, S., Roy, D., & Aral, S. (2018). The spread of true and false news online. Science, 359(6380), 1146–1151. https://doi.org/10.1126/science.aap9559
Muzika: Ronald Kah
Web: https://ronaldkah.de.
#PotresMozga #Psihologija #MentalnoZdravlje #Neuropsihologija #NegativneEmocije
Римски цар и стоички филозоф Марко аурелије формулисао је својевремено 1. Да тако кажем готово неуробиолошко интуицију. Током времена душа поприма боју наших мисли. Оно што мислимо у великој мери диктира нашу емоционалну реалност, а не само обрнуто. Та фундаментална бидирекциона лност између когниције је емоција доминира нашим свакодневним животом много снажније него што бисмо то у нашој илузији рационалне контроле били спремни да признамо. Уколико заиста желимо да престанемо да будемо хронична жртва сопствене менталне архитектуре, морамо почети да пратимо своје когнитивне процесе.
Знам, наравно да је то лакше рећи него учинити јер је покушај да се мисли и осећања нас има потискују са неуро биолошког аспекта унапред осуђен на неуспех. Међутим, за основну когнитивну психо хигијену није нам потребна никаква езотерична радикална медитација. Јер ми смо ти који дефакто одлучујемо какав ћемо интелектуални инпут дозволити који ћемо унутрашњи наратив изабрати и како ћемо калибрисати наш ментални фокус и то без икаквог наивног форсирања било какве токсичне позитивности. И као што вероватно већ наслућујете поштована публико управо та прагматична когнитивна калибрација биће у самом центру данашње епизоде.
Потрес мозга подкаст о свему што потреса наш ум наше емоције и наш свет са психолошкињом нином.
Људска бића располажу 1 хм готово невероватним капацитетом за чисто афективну емпатију. Тако ми аутоматски осећамо емоције нашег саговорника и овај потпуно се синхронизујемо с њима што је феномен који на опште изненађење с времена на време сасвим солидно функционише чак и код мушког нервног система.
То је заправо 1 архаични ботом, а процес који се одвија потпуно несвесно и који у потпуности заобилази наш рационални ум. Када плачемо заједно са неким ко је тужан или се невољно насмејемо само зато што се неко смеје. То није никаква свесна когнитивна одлука, а и ми исто тако просто на инфективан начин преузимамо ужурбаност и стрес људи око себе. У развојној психологији и неуробиологији ми то називамо контејнер ефект, односно емоционална зараза. Одојчад на пример апсорбују стрес своје мајке много пре него што уопште проговоре.
Она реагују са мерљиво повишеном срчаном фреквенцијом када је мајка емоционално дис регулисана. Можда сте тај клинички гледано потпуно идентичан феномен, већ и сами посматрали у сопственој дневној соби. Гласно се расправљате са партнером и одједном ваше двогодишње дете почиње да плаче. Из ковнице н перспективе оно наравно ни најмање није разумело сам садржај конфликта, а његов дечији нервни систем користи ваш нервни систем за сопствену регулацију. Уколико ваш а регулација услед конфликта закаже последично колабира и регулаторна стабилност дететовог система.
Али принцип ове лимбичке резонанце, на срећу, важи и за позитивне ефекте. На пример, седите у аутобусу и ухватите себе како се одједном осмехујете само зато што видите двоје људи неколико редова даље како се смеју. Ви можда т шаљивџије нисте ни разумели акустички, али ја сно осећате њихово афективно стање, јер смех је високо инфективан. Е сад логично се поставља 1 фасцинантно питање. Али како тачно наш сопствени неуробиолошки апарат тако без поговора просто наивно капитулира и једноставно преузима туђе афективно стање.
Социјална неуронаука данас може врло прецизно да објасни овај аутоматски афективни пренос путем нашег система неурона огледала такозваних мир њу. Ронс. Дакле, бојење наше менталне архитектуре под утицајем околине одвија се па непрестана. Ипак, овде не смемо бити наивни управо тај нефилтрирани механизам. Дакле, онај исти који нас у аутобусу натера на онај безазлени осмех. То је заправо потпуно иста. Она неуробиолошка, слаба тачка која нас чини екстремно подложним за колективни бес ирационалне масовне панике и крајње опасне друштвене динамике.
Део. Део.
Део. Део.
У нетфликсовој серији др тин ризон свај седамнаестогодишња ученица хана бејкер лежећи у кади сече себи вене. Камере пратов у драматичну сцену пуних 70 секунди, и. Ми у последњој епизоди постајемо сведоци њеног мучног суицида. Епизоде пре тога говоре о тужној историји о Томе зашто ова млада девојка након низа клевета и повреда донела ову застрашујућу одуку. Само серија је била апсолутни шок. Већ недуго након њеног изласка 2017. Године нашла се на мети изузетно оштрих критика, јер су родитељи наставници приметили да се многе младе жене идентификују са протагонисткињом и симпатия зују са њеним чином, што у психологији познато као вертер ефект, односно вертеров ефекат или феноменом имитативну суицида.
Нетфликсу почетку, међутим, није видео разлог да повуче сервис програма, већ је дуго времена аргументовао тиме да ствара корисно Поље за пројекцију погођених и да напросто жели да едукује јавност. Ух, међутим, 1 студија објављена 2019. Е године створила је потпуно нову слику. Истраживачи предвођени џефријем бриџом са ебигејл векснер, рисрч, институт при охајо стејт јуниверсити анализирали су стопе суицида америчке популације различитих узраста и оба пола од 2000. Тринаесте До годину дана након изласка 1.
Сезоне 2017. Године. Они су заправо открили пораст стопе суицида од 29 процената код младих између 10 и 17 година, при чему се овај сигнификантних пораст. Извршени суицида фатално догодио готово искључиво код мушких адолесцената. Нетфликс је под тим огромним јавним притиском. Након објављивања овог Рада морао да исече сцену кад из епизоде, али је серија и даље остало у програму. Случај хане бејкер, иако фиктиван сурово нам показује да је афективна зараза у свакодневном животу често безазлена, али у комбинацији са психолошком вулнерабилно шћу и екстремни медијским узорима, она може довести До животно.
Опасне суицидалне ланчане реакције. Ми смо напросто екстремно неуробиолошки изложени свету око нас. И самим тим тај драстични контраст између оног безазленог осмех аутобусу који смо малопре анализирали и трагичне судбине хане бејкер недвосмислено доказује да је наш систем огледаних неурона морално потпуно неутралан. Он подједнако слепо рефлектује туђу радост, баш као и фатални очај. И зато сада хајде да бацимо 1 критички поглед нову афективну динамику.
Главно бојно Поље за ову афективну динамику коју смо Мало пре уочили на трагичном примеру нетфликсове серије данас више није искључиво само наша непосредна физичко околина. Тај незаустављиви неуробиолошки трансфер се сада пре свега одвија преко наших екрана. Јер ми данас живимо у информационом друштву. Што де факто значи да нам је перманентно на располагању готово неисцрпна количина података. Ово је у својој суштини наравно 1 огромна цивилизацијска предност и омогућава нам да се релативно лако упознамо са готово сваком стручном облашћу и да размењујемо знање на 1 високо ефикасан начин што у целини доприноси квалитету живота.
1 мој познаник је недавно на пример, успео да конструише своју зимску башту искључиво кроз циљано конзумирање специфичних видео туторијала на јутјубу. Пре него што заронимо у детаље, желела бих да дефинишемо о чему се овде заправо ради. У когнитивној психологији бисмо ово могли прецизно назвати механизмом екстерне стимулације, али ћу се ја ради лакшег разумевања и јасније диференцијације у наставку држати термина пуш ен пул технологија. Видећете да ова разлика није само семантичка, већ и суштински мења начин на који наш мозак троши енергију.
Сада идемо даље. Из перспективе когнитивне психологије овде говоримо о пул технологији, што значи да је мој познаник сасвим циљано издвајао специфичне фрагменте знања са интернета. Дакле, тачно оне информације које су биле неопходне за његов грађевински пројекат. Он је ту фигурирао као чисто активан корисник, након што је прикупио све потребне информације. Једноставно је склопио свој лаптоп и вратио фокус на своје примарно материјално окружење. Дакле, вратио се у своју физичку реалност. Ти подаци које он конзумирао су били апсолутно садржајно неутрални и нису изазвали никакву афективну резонанцу.
Овај пример пар екселанс илуструје когнитивно оптималан активан начин коришћења савремене информационе архитектуре де когнитивни фокус остаје под потпуном контролом појединца и управо у тој аутономији лежи његова когнитивно оптималност. То имплицира да мој познаник није био пасивна жртва алгоритма без свесни субјекат који суверено управља процесом аквизиције знања. А сада идемо корак даље у неуробиолошко анализу. 1 потпуно другачији неуробиолошки сценарио настаје, међутим, услед непрекидне поплаве негативних и емоционално изузетно узнемирујућих вести, којима се на пример увече на каучу излажемо без икаквог активног когнитивног филтрирања.
Ео, где на сцену ступају хм. Ипак је прецизније рећи. Овде се активирају механизми такозване пуш технологија. То имплицира да ови подаци просто пенетрирају наш когнитивни простор. Они практично врше неку врсту инвазије на нашу свест и то без икакве претходне селекције или нашег свесног одобрења. Већина ових садржаја има Висок афективни интензитет и њихова унутрашња динамика је таква да заобилази наше когнитивне баријере. Било да је тај садржај креиран свесно или потпуно спонтано. То нема везе јер његов крајњи ефекат је идентичан, нефилтриран и директан продор у саму срж нашег лимбичког система.
1 метаанализа објављена током глобалне ковид кризе систематски анализирала управо тај утицај негативних пуш вести на афективно стање становништва, базирајући се на емпиријским налазима из ранијих пандемија. Резултати су показали да је то константно пасивно конзумирање негативних садржаја било преко радија, телевизије или успут у трамвају индуковало озбиљне симптоме стреса код великог дела испитаника, што представља статистички сигнификантан податак. Из тога уопште не треба да нас чуди да нарочито психолошки вулнерабилне особе екстремно, пате под овим обликом нерегулисане афективне контаминације.
Желела бих овде узгред речено да укажем на 1 аспект који често губимо из вида, а то је та метаболичка цена коју плаћамо када се излажемо овој пуш технологији. Је резултат, није као што смо управо чули само стрес, већ когнитивне исцрпљеност, стање које називамо егзекјутив фатига или замор егзекутивних функција. Поставља се логично питање зашто се то дешава? Зато што наш префронтални кортекс тај еволутивно најмлађи део мозга троши и енормну количину енергије у непрекидном покушају да регулише те афективне импулсе које наш лимбички систем генерише под сталним бомбардовањем негативних вести.
То је процес који нас дословно енергетски празни, остављајући нас без когнитивних ресурса за рационално расуђивање. Савремена клиничка пракса редовно бележи случајеве пацијената који су когнитивно озбиљно преоптерећен и овом овом свеприсутном лавином информација. Они говоре о хроничној руминације неконтролисаном кружењу мисли и тешким поремећајима сна што је стање у којем се унутрашња афективна регулација чини готово немогућом. Из диференцијално дијагностичке перспективе, наравно, сама та количина информација којима се они излажу ретко представља једини узрочни фактор.
Врло често ове тегобе само маскирају он базичне депресивне епизоде. Или пак овај манифест н анксиозне поремећаје. Па ипак неуробиолошки се не може игнорисати то да информације путем језика и визуелних импута дубоко продиру у нашу афективну структуру. Нарочито када је тај инпут претежно негативно конотиран, он може значајно нарушити психолошку стабилност и код особа са психолошком вулнерабилно шћу попримити и јасан клинички значај. Строго говорећи за овај процес који бисмо у духу оног нашег ранијег цитата марка аурелија филозофски могли описати као својеврсном бојење душе, а клинички прецизно дефинисали као когнитивно афективно контаминацију.
Није нам чак ни неопходна, нека директна лична криза. Јер отприлике 75 процената од преко 8 милијарди људи на нашој планети налази се у свакодневном дигиталном контакту са глобалним катастрофама. Било да су у питању терористички напади и 2. злочини природне катастрофе, ратови или дубок. До трагичне индивидуалне судбине. Иако је огромна већина тих догађаја, просторно и физички, потпуно ирелевантна за њихову непосредну егзистенцију. Тај негативни информациони терет неумољиво доспева директно у њихов лимбички систем.
Емпиријски подаци то сасвим јасно показују што више времена проводимо у нерегулисаној конзумацији медија. То је већа вероватноћа да ћемо након неких колективних криза заиста и развити озбиљне посттрауматске симптоме стреса. Дозволите ми да то илуструјем 1 примером који мења начин на који посматрамо медија. Сигурно се сећате бомбашких напада током бостонског маратона 2013 е године. 1 револуционарна студија коју је спровела елисон холман се и универзитет калифорнија показала је нешто врло узнемирујуће.
Истраживачи су користећи велику националну базу података успели да анкетирају 2 кључне групе људи непосредно након трагедије. 1. групу чинили су директни сведоци људи који су тог дана физички били на улицама бостона, преживели страх и видели експлозије сопственим очима. 2. групу чинили су грађани свих делова Америке који су били на сигурном 100 километара далеко, али су догађаје пратили искључиво преко медија. Налази су пољуљали дотадашња уверења у психологији трауме. Показало се да је код оних који су били далеко, али су конзумирали вести 6 или више сати дневно ниво акутног стреса био већи него код сведока који су се налазили на самом месту напада.
Питање како је то могуће? Разлог лежи у неуробиолошком крат ком споју. За сведока у бостону експлозија је била ужасан, али једнократан догађај. Његов мозак је регистровао претњу и након тога могао да започне процес обраде. Међутим, код људи испред екрана лимбички систем је због сталног понављања снимака крика и сирена био тригер ован изнова и изнова. За њихов мозак напад се није десио 1 он се дешавао 100 пута дневно, сваким новим прилогом и сваким освежавањем странице. И управо у тој бесконачне р петицији лежи деструктивна моћ пуш технологије.
Моја примарна намера овде уопште није нека банална критика медија, већ пре 1 трезвена анализа наше когнитивне архитектуре. Јер свесни ове високе цене коју плаћа наше психофизичко здравље, принуђени смо да поставимо 1. Суштинско питање. Зашто се добровољно излажемо оваквом облику когнитивне само саботажа.
Део. На известан начин чини се да смо ми данас постали дословно зависни од негативног. А тим стањем првенствено управља процес који се у академским круговима назива. Активација мезо лимбичког допаминског система награђивања. Звучи апстрактно. Можда ипак тај се научни феномен манифестује кроз врло конкретне ирационалне облике понашања који понекад тестирају границе здравог разума као у следећем примеру. Да ли вам се икада догодило да на аутопуту упаднете у застој само зато што је неколико возача знатижељника испред вас нагло успорило како би зурили у саобраћајну несрећу на супротној траци?
Епа негативно, просто буде и наше когнитивно интересовање на 1 застрашујуће фасцинантан начин. Ту принципу није никакав нов феномен, јер се медији управо из тог чисто еволутивног разлога, као што је познато, много боље пласирају када нас дубоко шокирају. Али тај интензитет са којим нам се данас приоритетно сервира то негативно у свету расте у 1. Заиста фрапантној мере. Терминологија попут речи, ужас или хорор и у медијском извештавању последњих година драстично порасла а према 1 британској студији чак десетоструко у односу на деведесете године.
А да ли су те вести притом објективно, истините или лажне и то за њихову когнитивно те активности више не игра готово никакву улогу. Емоције које нас неуробиолошки најснажније тригер ују су иначе гађење страх запрепашћење и. Чиста огорченост и управо оне гарантују највећи могући потенцијал за виралну распрострањеност. Могли бисмо их комонтно назвати четворицом емоционалних јахача медијске апокалипсе. Искрено се надам да ово сада не звучи превише негативно. Кад би мени на друштвеним мрежама једини циљ био максималан број пратилаца, вероватно бих свој садржај структурисала, тако да наизменично изазива аверзију.
Страх снажно дивљење или отворену провокацију. Дакле, све оно што је фрапантно или екстремно провокативно, јер све остало једноставно нема исти неуролошки потенцијал за привлачење пажње. Али не брините то нећу радити, од мене ћете и даље добијати безазлену дозу. Тривијални слика мачора за онај брзи допамински залогај између обавеза.
У крајњој инстанци, берд њуз и беди моушн снс поседују неупоредиву еволутивну потентност. Он обезбеђују неупоредиво виши степен когнитивне мобилизације, као и сигнификантно дужу перзистенцију у нашем дугорочном памћењу. Шта ми овде важно да се разуме је када говоримо о перзистенције у дугорочном памћењу, ми заправо постављамо дијагнозу. Јер те вести нас не узнемиравају само тренутно оне постају трајни део наше когнитивне базе, што значи да могу остати у нашем систему годинама, а неретко и доживотно константно црпећи наше когнитивне ресурсе, јер баш из тог еволутивно приоритета који сам управо напоменула наш мозак, те негативне трагове чува као приоритетне.
И понављам за овај механизам је потпуно ирелевантно. Да ли су те вести уопште тачне или не? А тај фатални принцип апсолутно подједнако функционише и у класичним телевизијски медијима, као и у архитектури савремени друштвених мрежа. Стручњак за науку о подацима дејта сајентист су руж косуги анализирао је 2018. Е године динамику ширења оваквих информација на интернету и то стриктно, у зависности од степена њихове истинитости. Његов тим и он су пратили преко 125 000 дезинформација и посматрали реактивно понашање око 3 000 000 корисника током периода од пуних 10 година.
1 невероватан методолошки подухват. Испоставило се да су нетачне вести дељене чак 70 процената чешће. Истините вести су се насупрот Томе шириле 6 пута спорије. Како бисмо избегли ову когнитивну замку, амерички аутор џон незбит је 1. Приликом у интервјуу препоручио 1 прилично необичном стратегију. Да дневне новине ипак најбоље читамо од позади ка напред. Наиме, чињенична, информативна вредну садржаја у пракси доста опада, што се више приближавамо насловној страни, односно оним емоционално засићеним ударним вестима.
1. стране примарну служе да изазову афективну реакцију и да привуку пажњу док се на последњим страницама чешће налазе фактографски неутрални садржај. Можда 1 симпатична идеја. Али да ли заиста желите да сваки дан уз шољицу кафе започнете читањем посмртних огласа и огласа за упознавање? То је већ 1 сасвим 2. питање.
Са психолошког становишта није баш нарочито продуктивно одговорност за ову динамику. Паушалну преписивати медијима или алгоритмима друштвених мрежа. Јер, у суштини они само активирају нашу сопствену еволутивно укорењену склоност ка негативном. Ипак морамо бити свесни да оваква неумерена конзумација мрачних информација има врло конкретне последице, јер путем механизма емоционалног преношења ми готово неизбежно неуробиолошки реагујемо на оно што читамо или посматрамо. У принципу и позитивне и негативне вести, баш као и визуелни утисци поседују капацитет да обликују нашу афективну структуру.
Наш ум и да обоје нашу душу. И тиме се поново враћамо стоичкој мисли марка аурелија. Али свако то бојење захтева и свој прибор. Међутим, у наставку ћемо јасно видети да тај прибор, односно четкице којима сликамо негативне аспекте нашег живота, имају далеко снажнија влакна и тиме изазивају знатно снажнију неуролошку реакцију. Ови потези остављају дубок и дуготрајан психолошки траг утичући на наш нервни систем потпуно исто као да те стресне догађаје непосредно и физички ми сами доживљавамо. Као што смо видели данас нас позитивне и негативне информације прате готово непрекидно.
И да пређемо одмах на ствар. Наш мозак, нажалост, не процењује позитивне и негативне садржаје на исти начин. Негативно има знатно већу тежину и у неуропсихологији. Ово се назива негатив ит и бајас односмо пристрасност према негативном. Под тим се подразумева когнитивни евалуативних процес у којем непријатне мисли осећања и догађај имају већи утицај на наше психичко доживљавање него неутрални или позитивни стимулуси. 2. речима, ради се о врсти когнитивне неправде која је доказана у многим аспектима живота, на пример, при перцепцији других људи при формирању политичког мишљења у оцењивању производа, па чак и при избору партнера.
Једноставно речено, негативно се задржава док позитивно много лакше склизне из нашег фокуса пажње. Неуропсихолог рик хансон је то 1 прилично сликовито описао. Де брин и зле квел крофорд негатив експиријенс из бат тефлон фор позитиву анс. Односно наш мозак је попут тефлона за позитивно и попут чичка за негативно. Узмимо 1 пример. Ако вас неко у трамвају из чиста мира вербално провоцира, по правилу ћете се због тога нервирати јаче и дуже него што би сте се обрадовали неком комплименту. Ми, дакле, негативном посвећујемо више менталне пажње него позитивном, јер његова значајност у нашем когнитивном систему доминира.
Нешто претенциозни, а формулација 1 научника гласила би салијен ност негативног је већа. Овај принцип потпуно диктира и то како ми процењујемо производе само неколико негативних рецензија за неку књигу на платформи амазон надјачава Велики број позитивних и знатно снажније утиче на одлуку да ли да купимо ту књигу? Ако на пример не купимо неки романса 6. рецензија само због 60 негативних коментара и то упркос чињеници да је 90 одсто рецензија позитивно, онда то апсолутно није статистички рационална одлука, већ 1 ексклузиван пример за класични негативи ти бајас, односно когнитивне пристрасности ка негативном у нашем мозгу.
Можда се сада питате због чега смо неуробиолошке дизајниран и на овакав начин. Оно што је овде од пресудног значаја и што је заправо сама срж проблема. Ова пристрасност није случајност, већ наш фундаментални еволутивни механизам за пуко преживљавање, јер наш амигдала, дакле, наша Централна структура система за обраду страха реагује муњевито на негативне стимулансе. А разлог за то је прилично бруталан, али је зато еволутивно сасвим логичан. Игнорисање опасности, дакле, било које непосредне претње по живот могло је бити смртоносно.
Док пропуштања нечег пријатног заправо никада није угрожавало опстанак. Уживање је на крају крајева, био луксуз који еволуција једноставно није могла да стави у приоритет н у 1 свету где 1 грешка значи крај. И мада ми данас срећом, не морамо да спринта мо бежећи од некаквих звери. Наш нервни систем је судећи по свакодневним реакцијама и даље параноично заглављен у каменом добу. Али веровали или не ову когнитивну склоност нашег мозга ка негативном можемо сигнификантно модули сати кроз специфични френгу у нашој свакодневној комуникацији.
Дакле, начин на који свакодневно бирамо и формулишемо речи. Замислите сада да информишете пацијента у хируршком захвату и нагласи тему да у 5 одсто случајева може доћи До тешких компликација. Вероватноћа да ће он тако операцију одбити, биће знатно већа него ако му кажете да иста та интервенција у 95 одсто случајева пролази потпуно без икаквих проблема. Реч је о потпуно истом захват у идентичној статистичкој вероватноћи, дакле, иста операција иста математика, али другачија формулација, она која у центар пажње ставља негативну компоненту доводи До потпуно другачијег у овом случају аверзивног, а самим тим и одбијајућег процеса одлучивања.
Наравно ми позитивне и негативне информације у основи перципирамо на сличан начин. Међутим, негативни садржај се неуробиолошки, знатно стабилнији урезују у нашим меморијским структурама, а одатле пак по потреби могу бити далеко брже реактивирани. А с 2. стране наш мозак улаже далеко мањи неурохемијски напор у трајно меморисање позитивних искустава, па су нам зато таква сећања обично и слабије доступна. Хајде да то проверимо кроз 1 кратак ментални експеримент. На Шта помислите када чујете реч ватра?
Будите искрени и узмите заиста 1. асоцијацију која вам падне на памет. Да ли је то романтичан пламен свеће уз чашу црног вина? Или су то бук тећи пламенови неког разорног шумског пожара. Неуробиолошки гледано, когнитивна доступност, негативни сценарија ватре је неупоредиво већа, а разлог за то је једноставан драматичне вести о пожарима се под утицајем снажног афекта дубљем кодирају у нашем меморијском систему што доводи До њихове повећане перзистенције у дугорочном памћењу. Наш мозак мм овде морам Мало да се коригујем да будем прецизнија.
Дакле наша амигдала их буквално маркира као приоритетне због чега оне остају у нашем сећању неупоредиво дуже него било који позитиван утисак. У суштини ваш мозак третира вест у шумском пожару као хитан безбедносни протокол, док сећање на кенд лајт динар архивира негде у ћошку као 1 не битан естетски детаљ. И као што смо чули узрок ове когнитивне пристрасности према негативном лежи дубоко у нашем мозгу. И хајде за то укратко да погледамо Шта се тамо заправо догађа. Замислите да вам информације из целог Света стижу искључиво поштом у облику писама.
У том случају, свака коверта најпре стиже на исту адресу. Дакле, сва пошта, наиме, иде у 1 м централну пријемну станицу у мозгу у тако звани таламус. Тамо се онда коверта отвара и муњевито копира јер та информација сад а истовремено иде кроз 2 различита неурална правца. 1 копија иде редовним службеним путем горе ка свесним кортикалним структурама, односно у наш кортекс који можемо метафорички замислити као извршни ниво обраде информација. Нешто као шефовско резиденција. 2. копија, међутим, иде знатно бржом, експресном неуралном рутом у нешто као експресни лифт, чиме она јури директно доле право у интерну службу обезбеђења у тако звани амиџа лојд ни комплекс на латинском амигдала је.
А као што смо чули то су структуре које имају кључну улогу у детекцији потенцијалне опасности. Занимљиво је да су неким старијим медицинским текстовима може наићи на термин архи кортикално језгро. Јер амигдала припада еволутивну старим деловима великог мозга. Ми се понекад шалимо па кажемо она је прекаљени ветеран преживљавања који не чека одобрење модерне управе. Уколико информација позитивна шефка резиденција, дакле наш кортекс је региструје и обради. Али он у том процесу улаже релативно Мало неуро хемијског напора у њено дугорочно меморијску архивирање, због чега она прилично брзо и избледи.
Ако информација, међутим, негативна и потенцијално сигнализира опасност, онда амигдала реагује готово тренутно. Она у подруму одмах притиска паник тастер и активира дефкон 3 аларм и то пре него што шеф горе уопште стигне да прочита садржај. Одједном настаје општа узбуна, активира се читава каскада физиолошких и когнитивних реакција. Пажњу се снажно фокусира сви рефлектори наше когнитивне пажње. Окрећу се са свих осталих мисли и фиксирају искључиво на ту информацију која се одмах вишеструко копира, а неколико копија се помоћу хормона стреса због сигурности дубоко дира у меморијским структурама.
Јер никад се не зна када ће опет затребати. Ух права когнитивна драма. Сада се осећам као да у глави имам когнитивног хрчка који је управо попио 3 еспреса и почео као луд да удара у бубњеве. Али тај наш Мали бубњар у глави није ту без разлога и коме год ово звучи неправедно, желим да га умирим. Овај механизам је еволутивни императив, чије корене проналазимо у суровим условима настанка људске врсте. За пуко преживљавање најме било пресудно да потенцијалне опасности буду брзо препознате и да им се посвети посебна пажња.
Они који су поуздано памтили где расту отровне биљке или где се налазе јазбине опасних животиња, имали су већу вероватноћу да преживе. Ми као врста, наиме, никада нисмо били ни најснажнији, ни најбржи, тако да једноставно нисмо себи могли приуштити сваки сукоб. Уместо тога морали смо да процењујемо могуће ризике. Разматрамо различите исходе и да предузимамо превентивне мере. Темељна процена опасности била је у том смислу кључни адаптивни механизам нашег опстанка. И тако мој партнер понекад тврди да из моје реакције још увек може да препозна тај прастари алгоритам наших предака за преживљавање.
Кад ми на пример донесе цвеће што је објективно посматрано леп гест. Он наводно одмах примећује тај тихи аларм мој амигдале моју подсвесну процену потенцијалне опасности коју носи тај изненадни букет цвећа. И на тај његов романтични гест ја моторички реагујем понекад благим намргођеним челом и продорним погледом. Јел се то дешава и вама? Или моја реакција сугерише да је тај мој базични скептицизам заправо еволутивни траг својеврсно биолошко наслеђе наших предака примата. Јер, у суштини они пружа руже, а мој мозак грозничаво тражи скривени трн.
Није то неповерење, то је чиста биологија преживљавања. Као што смо видели, наш нервни систем се путем неуро пластичних механизама континуирано прилагођава перципираном нивоу, претње и спољашњег Света. Непрекидна бујице информација који се излажемо, нарочито кроз агресивне медијске пуш механизме и коју без икаквог когнитивног филтрирања уносимо у сопствени ментални апарат може довести До израженог психо физиолошког стреса и депресивног расположења. Разлог за то се налази у еволутивно развијеној осетљивости нашег нервног система на потенцијалне опасности.
Тај механизам је 1000 година био пресудан за опстанак наших предака. Међутим, у данашњем свету он неретко производи управо тај супротан ефекат о коме смо До сада причали. Нашој психи је за то неопходна наша активна и свесна заштита. Да будем овде потпуно јасна код манифестних тешких психичких оптерећења, стручна терапеутска подршка је апсолутно неопходна. Али када је реч о свакодневној когнитивној пре стимулацији оном непрестаном дигиталном бомбардовању наше амигдале ту на срећу конце и даље држимо у сопственим рукама.
Зато смањите тај претерани медијски конзум, нарочито у кризним временима. Прибавите информације које су вам неопходне, а онда се консеквентно дистанцирајте од екрана јер. Тако је принцип пул ефективнији од принципа буш. А поред здраве редукције информација од Велике помоћи и да уведемо ред у сопствене мисли, а то у принципу подразумева 2 ствари. Перципирати оно негативно без потискивања, али позитивно активно тражити и свесно га призивати у сећање. Дозволите ми да објасним Шта тачно под тим мислим и да понудим 1 конкретан практичан савет.
Можда се сећате оног финк позитив или мисли позитивно покрета из деведесетих који води порекло из Америке, али је негде од средине деведесетих захватио и европе. 100 мотивационих тренера и лајфкоучева крстарило је свуда около и људима метафорички навлачили ружичасте наочаре кроз које је наводно требало да посматрају свет. Потисните своје лоше мисли, смешите се 60 секунди у тоалету и свет ће поново бити у реду. Верујте ми и ја лично сам испробала такав приступ и то пола сата стриктне примене. Али на жалост без трајне промене спољно контекста, а и мог расположења.
Ух, дакле поента није у потпуном игнорисању или потискивању непријатних емоција. Страхови бес огорченост све оно што повремено потискујете у себи. Апсолутно сме и мора да пронађе свој адекватан израз. То је заправо и примарна сврха сваке негативне емоције. Зато те негативне мисли осећања. Не смете држати у себи, дајте им излаз. А како тај процес спровести у пракси методе заправо врло егзактна. Формирајте писану евиденцију тако што ћете на крају дана на левој страни бележнице документовати све инхибиторне факторе.
Дакле, Шта је изазвало емоционални пад, Шта је иницирало бес или пројектовало анксиозност? А на десној страни идентификујете све позитивне аспекте. Шта је данас било ментално конструктивно, где су резултати надмашили ваша песимистична очекивања? И оно што директно храни вашу психолошку отпорност какав је био ваш непосредни удео у постизању тог успеха? Наглашавам овде није реч о комерцијалној форми дневника. Емпиријски подаци потврђују да писана реч поседује специфичну каталитичку моћ и когнитивну тежину.
Зато су некада и љубавна писма имала дубљи емотивни ефекат од оног успут изговореног волим те. Али ако дневници једноставно нису ваш стил ви те исте рефлексије можете вербализовати током шетње или разговора са самим собом. А уколико се неко на улици иритиран окрене за вама, само су увек сетите. Он је тај који има проблем висе вашег управо решавате. 1 високо рангирана студија објављена пре неколико година у научном часопису њу рипорт. Успела је да идентификује неуронски механизам који стоји иза овакве врсте рефлексије помоћу дневника.
Када своје неструктурирано сећања преточимо у конкретне речи, било кроз вођење дневника или кроз разговор са блиским особама, доказано долази До слабљења лимбичке активности у амигдали, као и До истовременог значајно повећање активности у префронталном кортексу. Дакле, управо у оном можданом региону који је функционално повезан са регулацијом стреса и конструктивном когнитивном обрадом. 2. речима пажљиво тренирање конструктивног начина размишљања оставља мерљив траг и у самој неуробиологији мозга.
Суштина, међутим, није у Томе да стварност улепшавамо или да свет посматрамо кроз нереално оптимистичну призму. Много је важније да у свакодневном животу не занемаримо оне светлије вредне моменте и да им свесно даму простор било у разговору било на папиру. Јер, као што смо већ видели, наш мозак има изражену склоност да нас изнова подсећа управо на оне догађаје који су били нарочито непријатни или на те ствари које нису ишле како треба. И онда управо са тим аутоматским нерегулисани мислима ми одлазимо на спавање.
Насупрот Томе свесно присећање на добро и лепо током дана омогућава нашем когнитивном систему 1 знатно уравнотеженију процену атоније улепшавање стварности, већ њена прецизна и уравнотежена валидација. А за максимални ефекат ове врсте менталне хигијене најбоље је да спојите моја 2 претходна савета. Једноставно обуставити излагање дигиталним медијима, пола сата пре спавања и тај период без екрана искористите за мирну аналитичку рефлексију о догађајима који су обележили ваш дан.
Ноћ се полако спушта, а ја се приближава крају. Пре него што приведемо данашњи дан крају, желим да вам дам вероватно најпрецизнији и најпоетичнији превод неуропластичности који наша модерна наука има да понуди. Такозвано хеб ово правило учења то савршено погађа и оно у својој сржи гласи. Њу фронсдорфа је тугер у аер туге дар. То једноставно значи да тачно она неуронска мрежа коју кроз нашу усмерену пажњу у континуитету хранимо физички расте и на крају апсолутно доминира нашим мозгом. Како бисмо ову високо комплексну научну чињеницу подигли на 1 дубоко емотиван ниво.
Желим да вам за лакши Сан подарим 1 слику која се најчешће приписује народу чироки. 1 мудри старац из овог племена седи са својим унуком поред логорске ватре и након дужег ћутања, старац изговара. Знаш ли како се понекад осећам? Имам осећај као да се 2 вука непрестано боре унутар мог срца. 1 од њих је осветољубив, агресиван и суров. Док је онај 2. пун љубави благ и саосећајан. Дечак га погледа и упита. А ко је од та 2 вука ће победити у борби за твоје срце? Старац га мирно погледа и одговори. Онај којег храним.
А чиме ви вечерас желите да нахраните свој мозак?
Podbean